Мислио сам, кад одем...некада...негде...да нема шансе да муку мучим са тим осећањем...Оно, као и цела моја срећна генерација, НАПУТОВАО сам се толико светом да је то постало сасвим нормално....Џизус....
Наравно, шта би тамо могло да ми недостаје?
Међутим, успео сам као птић полетарац да напустим своје драго гнездо...Коначно.
Немам проблем са носталгијом. Довољно је да на 5 мин укључим неки од наших интернет портала, да ми се згади све на најмање седам дана. Кура је прилично једноставна и ефективна. Помаже брже од Амер-чаја.
Али, невероватно је како ми глупости недостају. Стало окружен, овим хладним и далеким народом, хватам себе да се бакћем тако невероватним мислима да је то просто да не поверујеш.
Једино од Српског језика што они лако науче јесу, наравно, псовке. Будимо реални, много и псујемо **** га. :)
Међутим, нема ту чари кад те нико не разуме. Имају и они неке своје псовке. Али су наше некако сочне, напуне уста просто.
О томе сам пренеки дан цео дан размишљао. Како су нам псовке смешне, а делотворне. Прочитах негде, да су неки научници на тамо неком институту....утврдили да осећеј бола буде за толико и толико бољи ако се сочно опсује у датом тренутку-када се исти појави...
Ето нам прилике. Да лепо избрендирамо наше псовке. Бол има да нестане као руком однешена. Лепо човек оде у апотеку: "Добар дан, добар дан....мене боли глава, изволите 5 средње сочних псовки, 35 динџи. Можете одмах да их употебите, а касније по потреби. Не мора на таште...."
Нема коментара:
Постави коментар