недеља, 31. јул 2011.

Самосажаљење насушно

Када би стварно неким случајем могао да се вратим уназад кроз време, да ли бих знао тачно да одредим тренутак, тачно да одредим грешку коју бих могао да исправим? Мислим да би то било узалудно. Јер, читав наш живот се састоји од правилних и погршних одлука. У ствари, у мом константном грим окружењу, смем се усудити да кажем да се читав мој живот састоји од грешака и покушавања да се те исте исправе. Наравно, то неизоставно води у друге грешке....Тако имамо читав зачарани круг, који се може понекад назвати и животним циклусом.
Ето, испала је нека филозофија на крају. Међутим, може ли ово трабуњања ико да прогута? Да ли уопште и сам верујем у своје речи.
Самопуоздање ми је тренутно прениско. Није на нули, у минусу је. Веровао сам у себе, тако ми се барем чинило, очигледно сам овај пут одиграо погрешан штих.
Много о вредности онога што пишем говори и велики број људи који чита блог. Не да недостају позитивни коментари и критике, него недостају икакви.
Не пада ми на памет да се рекламирам. Довољно сам био глуп до сад да то не радим, зашто бих се у вези тога сада баш опаметио.
Ако смем да приметим, да за мене постоји неки већи план, да стварно нешто вредим, све би ово било далеко лакше.
Овако је прилично јасно. Ја сам тотални аутсајдер. У сопственом животу.

недеља, 24. јул 2011.

Бол

Ахх ево га опет....резак осећај у грудима, који прати неминовно купање у хладном зноју! Интензивна и ненадана ђавоља работа! У први мах, помисли човек да је у питању нека болштина, вирус или слично.
Али нееее, истина је нешто другачија....Некада давно, то је било нормално....такве ствари су се звали осећања.Сећате се? Међутим, наша еволуција је увек пратила у стопу наш развитак, и наравно коцкице су се поклопиле: имуни систем је научио да препознаје уљеза!
А и било је време? Која је корист од осећања, уопште? Воде ка погрешним олукама, због њих не ретко испадаш кретен....често и лажеш...неутешно плачеш...
Сада је остала само непогрешива логика. Са њом нема грешке.
Љуски род је увек тежио да иде линијом мањег отпора...да тражи неке пречице, да сече кривине....Можда смо баш због тога овакви какви смо. Једина врста безкичмењака са кичмом. Ако је ова синтагма уопште одржива.

петак, 1. јул 2011.

Зашто шта год пођем да напишем,личи ми на нешто,нечије? Да ли је то проклетство људи као ја: много сам тога прочитао, па сам једноставно изгубио негде у међувремену свој идентитет.Сублимирао сам га са неким Кафкиним или Пушкиновим или Ћосићевим ликом...
Да ли је блаженство не знања у ствари оно што ми треба? Веома могуће.
Можда сам и сам крив. Желео сам да сам широк, у све три димензије.Да могу да разговарам са било ким о било чему, и да ме не буде срамота. Донекле сам то и постигао.Али, да ли је то оно што сам желео?
Нико ми знање не може узети.Међутим, свест за свет око мене је и превелика.Боле ме разне ствари...да сам само мало...обичнији било би лакше.
Некада сам се поносио тиме што сам различит.Сад сматрам да је то далеко од благослова.
Јер ма колико био, специфичан, лако се утопим у јакој струји обичности која ме окружује.Ма колико био добар пливач, увек се нађе нешто што ме повуче на дно.

четвртак, 30. јун 2011.

Нешто бих и рек'о али шта да кажем?
А у ствари коме, кад не слуша нико,
Мада,када ћутим, ја тад себе да лажем,
Проклети животе, пропала прилико!

И да ли сам искру потрошио стварно
Ту Божанску светлост која нам је дата,
Или ми је само побегла случајно?
Ништа није чудно кад човек не схвата.

А такви су многи, времена су луда,
Човек се изгуби у трептају ока!
Не помажу више ни највећа чуда,
Кад се понашмо к'о у тору стока.

Да ли има наде за Содому нашу?
За Гоморе ове што нас окружују?
Или да чекамо задњу трубу страшну,
И анђеле што ће да нас испитују?

недеља, 19. јун 2011.

Oгледалце, огледалце

Постоји она чувена: "Јеси ли се јутрос погледао у огледало?"-јесам наравно, гледам се сваки дан.
Али, да ли видим одраз тамо, то је право питање? У ствари, да ли желим да видим? И шта желим? Тај бледи одраз на сребрном филму иза стакла-ко је то уопште? Да ли га препознајем? Да ли сам то ја? Да ли је то еволуција или деградација?
У овом изопаченом свету који нас окружује, све је накарадно: добро је лоше, лоше је добро. Цене се врлине, подцењују мане.
Чиста душа и здрав разум једино побеђују. Али, да ли је ико више у стању "Да баци камен"? Којим нормама и моралним вредностима се ми уопште наводимо?
Да ли је све у ствари погрешно? Знам, знам, опет сам горак, депресиван и досадан. Али, зар и није све тако?
Да ли "ово" што нас окружује може да се назове стварношћу? Сме ли да се назове реалношћу? Све имам утисак да ће сваког тренутка да ми почупају којекакве цевке, из којекаквих отвора на организму и да ћу коначно да се пробудим. И сагледам стваран свет.
Али не вреди. Агонија непрекидног кошмара се продужава из дана у дан.
Ко зна? Можда то и јесте моја казна. Ја сигурно не могу да бацим камен. Више га сам заслужујем. Тако да, можда...није уопште нелогично.
Да сваки дан се погледам у огледало. Када коначно буде пукло, предпостављам да ће ми бити јасно?

четвртак, 16. јун 2011.

?

Шта сам ја? Ко сам ја? Да ли постоји нешто, за ових протеклих 30 година мога постојања, што би се могло поистоветити самном?
Наравно да не постоји. Само гомила сивила, обичности и једнакости. Али зашто? Да ли зато што је нормално бити обичан? Што се прижељкује да не будеш атипичан?
Вероватно. Јер, ако истину говоримо, сви велики људи који су нешто урадили на овом свету, који су оставили некакав траг су били све, али најмање нормални.
Никад нећу заборавити реченицу коју сам једном давно чуо: "Свима вама су на рођењу дате подједнаке шансе. Ви сами треба ту могућност да искоритите паметно и корисно."
Да ли је касно? Да ли може нешто да се уради? Некако да се допринесе....нечему? Вероватно јесте. А зашто? Јер сам празан. Јер ме не покреће ништа.
Проблем је сигурно до мене. Небитно да ли сам рођени лузер, или сам се таквим направио, или сам се тако прилагодио спољним утицајима. То није оправдање. Протраћио сам(и траћим даље) потенцијал који ми је дарован.
Не видим неки реалан излаз из свега. У ствари видим,али не знам да ли је правилан.

недеља, 12. јун 2011.

Хм

Највећи проблем људског друштва је: размишљање! Не,стварно. Понекад себе због непрекидног рамишљања стварно изнервирам.
Обично, то бива овако: када после једно два-три сата природа учини своје и млечна киселина почне да добује о мишићна једра. Е тада мозак започиње своју политику! Типа: шта ми је ово требало и слично.
Ало, Закмо Гив ми д брејк! Гледам друге типове око себе.По њиховом благо телећем изразу на лицу њима иде одлично. Мозак на ОФФ и удри Мишко? Да ли сентенца: Превише сам глуп да искључим мозак може уопште да се напише?