Филозофија непреспаване ноћи

Никад нисам био човек од науке. У ствари, боље речено, од математике. Сви ти бројеви, знакови, увек су били помало мистични за мене. Додуше, има ту неке логике. Моје поимање света, у ствари поимање свега око нас је поприлично ван свих научних погледа. Знам да много паметнији људи од мене, кажу да за читав свемир постоји написана једначина. И да се све,може доказати преко ње.
Ако већ морам да бирам, ја сам дефинитивно ближи теорији хаоса, него било чему другом. Просто, страшно је осећање да се све око нас одвија према неком устаљеном редоследу. Јер, то је суштина сваког математичког израза. Све је дефинисано са најобичнијим знаком – или +...?

Кад човек мало боље размисли, све науке којим човек покушава да објасни и боље разуме свет око себе, математички су уређене: постоје одређени постулати, одређена правила. Све се мора одвијати унутар њих. Ја не мислим тако. Та правила и ти постулати-то је нешто што смо ми сами измислили, да се не би плашили нечега што нам је нејасно. Ми смо увек све покушавали да објаснимо, све да стрпамо у тзв. оквире разумног. У ствари, ова реч је у већини случајева толико ограничавајућа, а не објашњавајућа.
Свет око себе смо дефинисали у четири димензије, трудимо се да све буде педантно и уређено. А у ствари, свака научна дефиниција представља аксиом за себе. Јер што се науке тиче, све је црно или бело, све је јасно, све је стерилно. Нема сивих зона. О бојама да не причамо уопште.

Знам ја, да ако одем у библиотеку, или просто укуцам појам у претраживачу нета-има да пронађем милион тумачења овога и онога, доста законитости. Не могу да спорим, све то су смслили највећи умови од како постоји људска врста.Тја, не падам ја на то. Више ми се допада она "рандом" торија. Ако се уопште може назвати тако. Јер, глупо је покушавати дефинисати нешто, што само по себи треба да се дешава случајно. Глупо је торетисати уопште на ту тему.
Да ли је човек када се роди, у ствари савршенство коме тежимо? Tabula Rasa. Потпуно празан. Савршено избалансирани хаос? Ако наставим у правцу у коме сам кренуо, усудићу се да кажем да јесте. Јер беба, када се роди, води се основним инстинктом:преживети. Мало после затим, тај савршено избалансирани хаос почиње да се мења, под утицајем спољашњег света. Јер, све нас окружује хаос. Који је далеко од баланса.

Да направимо малу дигресију, чисто да се разумемо. Како могу да у исту реченицу стрпам две потпуно различите ствари. Како хаос може да буде у избалансиран уопште? Наравно, то је тешко објаснити. Према ономе што сам написао, научно је прилично лако дати дефиницију: све је засновано на принципу супротности, на принципу полова. Који се међусобно привлаче. Међутим, између њих увек постоји нека сила која им то не дозвољава, која их спречава. Јер ако се јинг и јанг споје, хаос више није уређен.
Ја као непоправљиви романтик, овде морам да се осврнем на љубав. Цео наш свет, па и сама наша врста је заснована на принципу поларности. Међутим, у нашем случају полови се с времена на време спајају, и из неконтролисаног хаоса, настаје чисто савршенство. Особине два хаоса се потискују, супротстављају и сублимују, дајући савршен баланс.

Ово мора да је тако. Јер је љубав управо таква. Непредвидива. Без икаквог правила које се разумно може применити. Она се просто појави. А о љубаи, морамо да филозофирамо посебно :)

Ма све су то деривати угљеника...

Црно....то ми постаје омиљена боја...и празно....најрадије осећање....Душа ми је постало као комад угља....осећања су ми тек облачићи прашине...знате оно....кад ме нешто “погоди”
Да ли је ово деградација или напредак?Овако вероватно треба, зар не?Збуњен сам потпуно.Не могу да кажем да не волим или још горе да мрзим....не смем ни да помислим неког...боље да кажем нешто....
Бити човек, је нешто, што се подразумева,зар не? Са свим оним епитетима:љуби, воли, поштуј, цени...Никад нисам ни мислио да би могло или требало другачије,али...превише ножева у леђа, хладних тушева, крокодилских суза...нормално је постало ишчупати срце и пустити га да отплови кроз ВЦ шољу у канализацију наше свакодневице...Просто научиш да будеш много мање човек него што треба....а после је као чудно что смо сви у неким својим љуштурама.Превише пута сам своју наивну екстровертност платио прескупо...покушавајући, кад се све заврши, да своју распарчану душу саставим у неки смислен облик...и нормално је...да полако од дијаманта мора да пређе у угаљ...суштинки је ту, али то више није ни близу оног што је била...пуна ожиљака и бразготина од упечатљивих животних искустава!
Да, али живот би био сувише досадан и монотон? А јел? Сигурно? Ја бих мало досаде и монотоности, ма ево на сат времена....не треба више..сат је довољно...јер бојим се за себе, у шта ћу се претворити...
Јер појављују се нека потпуно страна осећања за мене, неке звери се рађају...па нека су ситне као црв, али ипак једу ме изнутра...да ли она расту, или се ја смањујем, тешко је рећи

Не могу да дишем...

Не знам шта ми се дешава...срце бије као лудо, чини ми се побећиће из груди(зна и оно џукела где би!)...А опет, ваздуха немам, не могу да дишем! Низ леђа ми гамиже нека слатка језа, али није ми хладно...
Љубав је јако чудна ствар. Не бих сад ја ту нешто да тупим, много паметнији људи од мене су покушали већ много пута да пишу, сликају, вајају, компонују....воде ратове, на исту ту тему
Ето, ја бре 'оћу да цркнем :)...У оваквим тренуцима не треба покушавати немогуће: клин се клином избија, па тако обавезно себе лечим Ђолетом Балашевићем или, екстремно, Томом Здравковићем...забетонирам се тотално
Онда остаје само онај тупи поглед у очима, док погледом прогореваш једну тачку...тело јесте ту где јесте, али је ум далеко...у мом случају 2000км...после тога, када тренутак прође(а можда и сат,јер овде ми је сасвим свеједно), остане само горак укус у устима, као да сам узео неки бајат лек за буђење и ноге тешке попут олова-као да сам препешачио тих 2000, ево, управо сад
Не, то није лоше.То је добро.Иначе би живот био исувише безвредан, то је једино што је битно....

Tabula Rasa

Ponekad delujem sam sebi bas tako.Prazno.I,ne radi se uopste o mislima i osecanjima.Toga uopste nikad ne nedostaje,kolicinski...
Brine me njihov kvalitet.Godinama postaju sve gori.Kao da se nekakav crv,zavukao negde,grize iznutra,guta sto je dobro,a lose samo ostaje.
Mislim da covek prvo prema sebi treba da je iskren.Ja to pokusavam.I priznajem: bleda sam senka onog ko sam bio.To je jedna strana medalje.Druga je mnogo teza.Naci odgovor na pitanja:sta,ko,gde i kako?
Nikad nisam hteo da se mirim sa stereotipima.Necu da me sortiraju,ja sam element van svakog sistema.I dalje mislim tako.
Ne kazem,rogovi su mi vec otupeli i uskorocu morati lobanjom kroz zid,ali nema veze.Kostana masa je tu na nivou zadatka!
Znaci,nikad se nisam dao.Ne dam se ni sad.Ali,onda,kako?Kako sam toliko propao?Prosto se ponekad uplasim,samog sebe.To drugi mozda ne primecuju.To me i ne cudi.Sebi sam uvek bio najgori sudija.
Jel to "nesto" u hrani?Vodi?Vazduhu?Ili je problem u nasem genetickom kodu-lose programiranje?
Ne znam. Da li se proces moze obrnuti?Sumnjam.Usporiti?Nadam se.Za sada cu da se drzim obrisa.Nejasnih ali postojanih. Bolje i bleda senka,nego cista tama

Оно што покреће човека је идеја

Морам себе да наставим да уверавам, а знам да није тачно. Јер, сви око мене су полудели или су одувек били луди, или ја сам од сопственог лудила умишљам све.

Да ли је могуће, да појединац може да утиче на цело друштво? Да ли је могуће да један човек може да покрене све остале, слично зупчаницима у неком компликованом механизму: један мали окрет првог, резултује великим окретом највећег, последњег...

То је идеја која ме заокупља последњих дана. На крају крајева, није ли цела наша историја(мислим на човечанство) орјентисана баш ка тим култовима личности, тј. појединца. Мање је битно да ли је то Исус, Буда, Мухамед....

Наравно, моје размишљање одмах пада у воду ако се узме у обзир да су они имали малу помоћ, у смислу играча са стране....

Само, како сачувати идеју? Да ли је то исто што и веровати? Да ли је то исто што и надати се? Како истрајати у томе, како гледати ствари са лепше стране кад нас толико беде, туге и страдања окружује?

Морално посрнуће и кршење свега онога што нас је вера учила је огромно, и на сваком кораку. Нешто баш и не верујем у искупљење.

Кажу да је човечанство оптерећено својим уништењем. Мало мало па нас очекују којекакви смакови света...

Ако потражимо истну у Библији(а доказано је да је Потоп био, Содому и Гомору су нашли као и Јерихон), ја стварно више не знам шта Бог чека и зашто на с трпи? Данашње друштво је много грешније, и постоји много више разлога за његово уништење...

Нисам паметан. У сваком случају, олујне облаке или трубе у даљини треба да очекујемо...

Лондон?...нису они видели Москву

Не мислим ништа у позитивном смислу. У ствари, не могу да кажем, искрено, ни да би ми се у Лондону више допало него овде. О чему ли онда говорим?

Када сам дошао, негде почетком септембра, време је било мање-више онако, скоро па нормално. Јесен је то, нису неке сталне температуре, али није ни било хладно...Такво време се пренело и на октобар...

Једног дана, враћајући се са посла са једним од колега(Молодованом), док се аутобус пробијао кроз "као добар дан" нормалну Московску гужву у саобраћају, дотакли смо се и те мени врло интересантне теме...Он ме је онако, скоро па тужно погледао и још тужније рекао: "Овде је време лоше...још мало, још који дан па сунца скоро уопште неће ни бити...само сиво небо, тако све до фебруара, марта..."

Нисам сигуран да ли сам му у том тренутку поверовао, али не могу да се осврнем на ту изјаву, пошто је, ево, децембар почео, а Русија ми је показала своје чари: задњих пар дана је око -10 до -15 преко дана, а -20 до -25 ноћу....

А сунце...па за мојих деведесетак дана овде, било га је, није да није....толико пута да могу на прсте једне руке да набројим...4-5 дана за 90 дана....Није ни чудо што су Хитлер и Наполеон пропали.....

Полако капирам Русе, њихов менталитет и понашање...па зар би било ко могао да буде другачији?

Срећа што не знају за Тому Здравковића, иначе је овде(што каже мој професор психологије из ВОГИ): "Дивно време за самоубиство...."