Самосажаљење насушно

Када би стварно неким случајем могао да се вратим уназад кроз време, да ли бих знао тачно да одредим тренутак, тачно да одредим грешку коју бих могао да исправим? Мислим да би то било узалудно. Јер, читав наш живот се састоји од правилних и погршних одлука. У ствари, у мом константном грим окружењу, смем се усудити да кажем да се читав мој живот састоји од грешака и покушавања да се те исте исправе. Наравно, то неизоставно води у друге грешке....Тако имамо читав зачарани круг, који се може понекад назвати и животним циклусом.
Ето, испала је нека филозофија на крају. Међутим, може ли ово трабуњања ико да прогута? Да ли уопште и сам верујем у своје речи.
Самопуоздање ми је тренутно прениско. Није на нули, у минусу је. Веровао сам у себе, тако ми се барем чинило, очигледно сам овај пут одиграо погрешан штих.
Много о вредности онога што пишем говори и велики број људи који чита блог. Не да недостају позитивни коментари и критике, него недостају икакви.
Не пада ми на памет да се рекламирам. Довољно сам био глуп до сад да то не радим, зашто бих се у вези тога сада баш опаметио.
Ако смем да приметим, да за мене постоји неки већи план, да стварно нешто вредим, све би ово било далеко лакше.
Овако је прилично јасно. Ја сам тотални аутсајдер. У сопственом животу.

Бол

Ахх ево га опет....резак осећај у грудима, који прати неминовно купање у хладном зноју! Интензивна и ненадана ђавоља работа! У први мах, помисли човек да је у питању нека болштина, вирус или слично.
Али нееее, истина је нешто другачија....Некада давно, то је било нормално....такве ствари су се звали осећања.Сећате се? Међутим, наша еволуција је увек пратила у стопу наш развитак, и наравно коцкице су се поклопиле: имуни систем је научио да препознаје уљеза!
А и било је време? Која је корист од осећања, уопште? Воде ка погрешним олукама, због њих не ретко испадаш кретен....често и лажеш...неутешно плачеш...
Сада је остала само непогрешива логика. Са њом нема грешке.
Љуски род је увек тежио да иде линијом мањег отпора...да тражи неке пречице, да сече кривине....Можда смо баш због тога овакви какви смо. Једина врста безкичмењака са кичмом. Ако је ова синтагма уопште одржива.

Зашто шта год пођем да напишем,личи ми на нешто,нечије? Да ли је то проклетство људи као ја: много сам тога прочитао, па сам једноставно изгубио негде у међувремену свој идентитет.Сублимирао сам га са неким Кафкиним или Пушкиновим или Ћосићевим ликом...
Да ли је блаженство не знања у ствари оно што ми треба? Веома могуће.
Можда сам и сам крив. Желео сам да сам широк, у све три димензије.Да могу да разговарам са било ким о било чему, и да ме не буде срамота. Донекле сам то и постигао.Али, да ли је то оно што сам желео?
Нико ми знање не може узети.Међутим, свест за свет око мене је и превелика.Боле ме разне ствари...да сам само мало...обичнији било би лакше.
Некада сам се поносио тиме што сам различит.Сад сматрам да је то далеко од благослова.
Јер ма колико био, специфичан, лако се утопим у јакој струји обичности која ме окружује.Ма колико био добар пливач, увек се нађе нешто што ме повуче на дно.

Нешто бих и рек'о али шта да кажем?
А у ствари коме, кад не слуша нико,
Мада,када ћутим, ја тад себе да лажем,
Проклети животе, пропала прилико!

И да ли сам искру потрошио стварно
Ту Божанску светлост која нам је дата,
Или ми је само побегла случајно?
Ништа није чудно кад човек не схвата.

А такви су многи, времена су луда,
Човек се изгуби у трептају ока!
Не помажу више ни највећа чуда,
Кад се понашмо к'о у тору стока.

Да ли има наде за Содому нашу?
За Гоморе ове што нас окружују?
Или да чекамо задњу трубу страшну,
И анђеле што ће да нас испитују?

Oгледалце, огледалце

Постоји она чувена: "Јеси ли се јутрос погледао у огледало?"-јесам наравно, гледам се сваки дан.
Али, да ли видим одраз тамо, то је право питање? У ствари, да ли желим да видим? И шта желим? Тај бледи одраз на сребрном филму иза стакла-ко је то уопште? Да ли га препознајем? Да ли сам то ја? Да ли је то еволуција или деградација?
У овом изопаченом свету који нас окружује, све је накарадно: добро је лоше, лоше је добро. Цене се врлине, подцењују мане.
Чиста душа и здрав разум једино побеђују. Али, да ли је ико више у стању "Да баци камен"? Којим нормама и моралним вредностима се ми уопште наводимо?
Да ли је све у ствари погрешно? Знам, знам, опет сам горак, депресиван и досадан. Али, зар и није све тако?
Да ли "ово" што нас окружује може да се назове стварношћу? Сме ли да се назове реалношћу? Све имам утисак да ће сваког тренутка да ми почупају којекакве цевке, из којекаквих отвора на организму и да ћу коначно да се пробудим. И сагледам стваран свет.
Али не вреди. Агонија непрекидног кошмара се продужава из дана у дан.
Ко зна? Можда то и јесте моја казна. Ја сигурно не могу да бацим камен. Више га сам заслужујем. Тако да, можда...није уопште нелогично.
Да сваки дан се погледам у огледало. Када коначно буде пукло, предпостављам да ће ми бити јасно?

?

Шта сам ја? Ко сам ја? Да ли постоји нешто, за ових протеклих 30 година мога постојања, што би се могло поистоветити самном?
Наравно да не постоји. Само гомила сивила, обичности и једнакости. Али зашто? Да ли зато што је нормално бити обичан? Што се прижељкује да не будеш атипичан?
Вероватно. Јер, ако истину говоримо, сви велики људи који су нешто урадили на овом свету, који су оставили некакав траг су били све, али најмање нормални.
Никад нећу заборавити реченицу коју сам једном давно чуо: "Свима вама су на рођењу дате подједнаке шансе. Ви сами треба ту могућност да искоритите паметно и корисно."
Да ли је касно? Да ли може нешто да се уради? Некако да се допринесе....нечему? Вероватно јесте. А зашто? Јер сам празан. Јер ме не покреће ништа.
Проблем је сигурно до мене. Небитно да ли сам рођени лузер, или сам се таквим направио, или сам се тако прилагодио спољним утицајима. То није оправдање. Протраћио сам(и траћим даље) потенцијал који ми је дарован.
Не видим неки реалан излаз из свега. У ствари видим,али не знам да ли је правилан.

Хм

Највећи проблем људског друштва је: размишљање! Не,стварно. Понекад себе због непрекидног рамишљања стварно изнервирам.
Обично, то бива овако: када после једно два-три сата природа учини своје и млечна киселина почне да добује о мишићна једра. Е тада мозак започиње своју политику! Типа: шта ми је ово требало и слично.
Ало, Закмо Гив ми д брејк! Гледам друге типове око себе.По њиховом благо телећем изразу на лицу њима иде одлично. Мозак на ОФФ и удри Мишко? Да ли сентенца: Превише сам глуп да искључим мозак може уопште да се напише?

Инспирација

Хм.Како је пре неких 10 до 15 година све било лако и просто. Речи су у перо навирале саме. Одушевљавало ме свако свитање,сваки залазак сунца,свака обична ствар на овом свету.
Међутим,када сам размишљао на тему писања,увек сам себи говорио: ма немам ја довољно искуства за тако нешто.Морам сачекати још мало. Да сазрим.
И где смо сад? Иронија судбине је увек таква: сада као старији,ја НЕМАМ о чему да пишем. Постоји искуство.Постоје иста она свитања и сумраци.Али је вокалибурар пресушио.
У ствари,чини ми се да више нема јасне везе између мозга и руке.Нешто се ту покарабасило.
А можда тако и треба.Заштитни механизам.Не за мене.Него за остале. Шта да сам у међувремену изродио неки свој "Mein Kampf"?
Додуше,можда се ја сувише сам плашим себе(вероватно зато што знам шта ми је у глави).А можда у свакоме од нас чучи неко чудовиште. Које једва чека да буде ослобођено.
Хм. Боље да одпазуирам још неко време. А шта ако се веза мозак-рука поново успостави?

А можда, можда је истина мало другачија? Пре двадесетак година сам свет видео у свим бојама спектра.Нијансе су биле јасно изражене.Сад...сад сам најобичнији далтониста. Све је углавном црно-бело.Провуче се ту и тамо по која нијанса сиве.
Ха ха.Не могу да верујем да сам коначно у ситуацији да правим неке ретроспективе са дватесетогодишње дистанце.

Питања...а одговори?

Питам се питам се...шта ли данас дефинише појам човек? Мислим, шта ме чини таквим? Које мисли, каква осећања? У овом преапокалиптичном кошмару од живота(на моју велику жалост СФ филмови су и превише истинити), Матрикс нам је једина реална могућност да преживимо.
Неко ће рећи, дај човече, понављаш се као стара и покварена плоча...Узми штрањку и реши своју мизерију-не досађуј више нама...
Можда је то заиста решење? Додуше, не размишљам је о томе,на вашу срећу. Наиме, приметио сам да сам поста зависан од мизерије...од колотечине, од хладноће и усамљености која ме окружује...У неколико дана у месецу, а богме и години који су другачији, да не кажем срећнији,мени није добро!
Упалашим се просто, шта ми ово бије у грудима! У шта ми се ово грчи лице?Јер навикао сам да ми уста стоје овако _ а не )....
Срећа је постала много ретка и уопште подцењена ствар.Ко ли је уопште срећан? Ко има пара? Тачније, ко има много пара? То је као нека дефиниција, зар не?
Џизус...ја сам толико далеко и ван свега овог...не знам само да ли сам за 1000 година пре, или за 1000 година касније!
Да ли сам уопште за овај свет, уопште за ову димензију?

Једначина

Да ли је веза двоје људи стварно хемија? Да ли уопште љубав може да се повеже са еквилибријумом било које законитости? Да ли се може објаснити, икако, да ли је то успео икада?
Неко је рекао да у љубави и рату нема правила...мислио сам да су те две ствари неспојиве, међутим полако почињем да мислим да нема ту много разлике...
У ствари, љубав може да буде много гора.Како тако узвишено осећање може толико да утиче на човека: у исто време да будеш бољи, а исто тако и да пробуди и оно најгоре.
Многи мисли да је то једини зрак светлости у нашим тмурним животима, али мислим да је истина мало другачија...Љубав је као искра, жеравица живота која постоји у свакоме од нас...
Тињаће она дуго, неће никад згаснути...Е сад, ако наиђе на другу, уједини се са њом и мало ојача исход је двојак: може да израсте у диван пламен, који ће да букти фино и топло и сам произведе још много нових жеравица...а може да се претвори у ватрену стихију, слично шумском пожару, који се руши све пред собом и око себе...
Љубомора, ѕавист, мржња...све су то болесне нуспојаве љубави.
Тако да теорија да смо моделовани по неком савршеном бићу отпада апсолутно.Ипак смо ми нуспроивод, нежељено дејство....Против којег тешко да има лека :(

Мислим, не мислим!

Нисам писао скоро месец дана....немам ни шта. Инспирација ми је испод сваког минимума....Мозак ми је и резерву испразнио.
Најгоре је што ми ситуација одговара?Можда бих само требао да се запитам како, на који начин.Дуги низ година сам успешно имун на пинкеве, грандеве, светеве и остале тренд-сетере србије...
Али изгледа не вреди.Агилнији су од вируса А1Х1...Непознат начин преноса?Можда можданим таласима? Ако је просечна популација србије уопште способна да мисли? Или се зараза преноси подсвесно?
О Боже...Све сам луциднији из дана у дан. Можда је то понекад позитивно и корисно, али код мене поприма забрињавајуће размере...све се бојим да ћу убрзо да се нађем на антипсихотицима, електрошоковима, или акутној лоботомији. За ово последње и навијам...Мислим колико може живот једног смрдљевка који нема мозак, да буде лошији од мог?
При том, могу квалитетније да смрдим! Самим тим могу да усрећим много већи круг људи, и животиња.Вероватно највише инсеката.
Не знам више да ли сам верник или атеиста. Али ево, реинкарнација ми се сад чини као добра фора.
Просим једног смрдљевка, за следећи пут...Боја небитна...

Мислим, не мислим!

Нисам писао скоро месец дана....немам ни шта. Инспирација ми је испод сваког минимума....Мозак ми је и резерву испразнио.
Најгоре је што ми ситуација одговара?Можда бих само требао да се запитам како, на који начин.Дуги низ година сам успешно имун на пинкеве, грандеве, светеве и остале тренд-сетере србије...
Али изгледа не вреди.Агилнији су од вируса А1Х1...Непознат начин преноса?Можда можданим таласима? Ако је просечна популација србије уопште способна да мисли? Или се зараза преноси подсвесно?
О Боже...Све сам луциднији из дана у дан. Можда је то понекад позитивно и корисно, али код мене поприма забрињавајуће размере...све се бојим да ћу убрзо да се нађем на антипсихотицима, електрошоковима, или акутној лоботомији. За ово последње и навијам...Мислим колико може живот једног смрдљевка који нема мозак, да буде лошији од мог?
При том, могу квалитетније да смрдим! Самим тим могу да усрећим много већи круг људи, и животиња.Вероватно највише инсеката.
Не знам више да ли сам верник или атеиста. Али ево, реинкарнација ми се сад чини као добра фора.
Просим једног смрдљевка, за следећи пут...Боја небитна...

1984, Велики Брат, и остало

Ево још један терористички напад се десио. "Они" су напали "Оне", који су наравно обећали одмазду...
Човече, како све почиње да бива логично, све да поприма неки смислен облик очајног сценарија за неки јефтин sci-fi филм...
Већина људи то не увиђа. Не, ја нисам нити видовит,а богме ни паметан...Рецимо да сам био довољно писмен да прочитам,вероватно, првише књига. А и да погледам превише филмова.
Очекујем већ колико сутра прекосутра наставак озбиљне борбе против тероризма world-wide. Што се мене тиче, то је исто као кад би AIDS лечили излагањем тест субџекта вирсу A1Х1....+ још мора да буде и коми...као кад запаљену нафтну бушотину гасе штапинима експлозива...
Јер забрињавајуће много људи ће да жртвује мали степен своје слободе и приватности, ради боље заштите....право је питање: "А од кога?". И колико је то мало? Тј колико нам је слободе уопште остало у овом "слободном" свету...Шпијунски сателити, АВАКСИ, ешалон систем глобалног прислушкивања...facebook,myspace,twitter....?
Ко је у ствари тај невидљиви непријатељ? Има ли то икакве везе и са једном религијом? Или, једноставно, критична маса људи на овој нашој (некада) Плавој планети је достигнута и то сад мора да се мало изрегулише...
Што више размишљам, све луђе идеје ми падају на памет...али што је најгоре и најсмешније, већина СФ филмова и књига је била у праву, на нашу велику жалост...
Ко зна? Ево можда писац ове наше приче баш размишља како да је заврши. Вероватно ће то бити спектакуларно и уз много буке.

Лупетам, дакле постојим

Стакласт поглед и осећај празнине у глави. На лицу вероватно најглупљи израз који могу да заммислим....
Уопште није битно. Тренутно се баш тако осећам. Некако...празно.
Неко ће рећи да се понављам, али зар живот није баш такав? Зар мало мало, па немамао онај deja vu ефекат. Проклети, познати deja vu.
Repetitio...repetitio....додуше лигично је. Та магична спирала, постајања-нестајања, кружења енергије..о томе се ваљда и ради... И, онда због чега се уопште трудити? У чему је сврха?
Знам, знам, сад обично иду приче о моралу, шта је битно у животу, чему треба да се тежи...да ли је стварно све то битно? Представљамо ли ми икакав баланс негде, да ли наше постојање има икаког смисла?
Или смо једноставно на нивоу статистичке грешке у свемиру?Која се дешава али се никада не понавља?
Некада стварно логично изгледа тврдња да човечанство чека неминовно истребљење и уништење.Гледајући око себе, у разочаравајуће малом кругу,могу да запазим хиљаду малих разлог за то.А ја сам прилично не критичан човек.
То уопште нема везе са вером.Са Богом(или како га ко зове)...то има везе са нама самима. Једноставно такви смо.
Да ли се некоме случајно поткрала грешка приликом нашег пројектовања, то не знам.Али да смо далеко од савршеног то сигурно јесмо.
Мизантропија и агарофобија понекад изгледају као савршен лек.Као идеалан епитет уз сваку ситуацију. Међутим, сумњам да избегавање невоље може да спречи да те иста сама нађе...
Еееех...неки дани стварно могу да буду бескрајни

What's makes me tick!

Волео бих да напишем нешто о љубави. Али имам малу трему. Јер, шта ја, убоги школовани сељачић из пасивне Мачве,могу да напишем о тако узвишеном осећању?
Мислим, могу да напишем свашта, али да ли ће то бити ново, да ли ће бити непоновљиво и свеже? Достојно да и у оваквом електронском облику стане на милион светлосних година од једног Пушкина, Јејтса, Шантића или Дучића?(као врло корзервативан тип-по неким питањима-никад мени никакав екран може заменити стару добру књигу и богатсво које она чува у себи)
Морам ли на сваку реч да ставим наводнике? Јер, за мене, са љубављу нема играња!
Чудно је то. Једино осећање које захтева од тебе да се одрекнеш дела себе, а да би постао комплетна личност....Управо тако...мораш да се предаш читавом душом и телом, па шта ти предмет твог интересовања врати, од тога настављаш даље.За кусур и не питаш....
Ма каква хемија, хормони и бакрачи...не дозвољавам да једину ствар која човека може да окарактерише разумним бићем неко покуша да докаже гомилом Петријевх посуда, прљавом таблом, половином креде и сувим сунђером...ако постоји та нека универзална енергија која прожима све и свја....е љубав мора да је њена искра која тиња у сваком од нас. Чиста и неискварена.
И немојте да се заваравате да она може иакда да згасне. Неко је рекао да је у љубави и рату све дозвољено. Могуће. Немојте никад дозволити да вас једна мала изгубљена битка одвоји од нечег што ће вас подигнути на један виши ниво.
А свако ко ово чита ће ме разумети. Има ту неке хемије. Али не оне из пре две три реченице...А богме и физике. Ваздух има другачији укус, свуда осећате ваше боље половине мирис,познат само вама...сваки бљесак сунца вас подсети на сјај очију, сваки дашак ветра на додир косе на лицу....и при том сте екстремно осетљиви на ситније животиње-куце, маце и зеке :)...
Ах да, а лаки сте као перце....нарочито када сте близу....не постоји јачи магнет....
А време је чудна константа у овом случају. Јер како год у другом случају деловало разорно, у овом има сасвим другачији ефекат. Сваки дан је другачији и нов. Сваког дана увиђате један нови разлог за волети и зашто сте пожелели да читав живот будете комплетни баш са том половином. Једна душа , а два тела...
Како сте старији и дуже заједно схватате битне ствари. На пример да је лако бити заједно кад је све фино и ружичасто...али вама је стало да будете заједно и када уопште није лако....то у ствари показује да је срце одавно на правом путу. И да није преварило, већ добрано упихтијану сиву масу.
И онда знате право значење речи: боље са тобом један тренутак-него сам читаву вечност!
И тако...Мало Дучића, мало Шантића, мало Јејтса,Мало Sainta-Exuperyja и ја рекох шта сам хтео
Нема везе. Битно је да се ми волимо. То не може нико да порекне, нико да оспори. Нико да одузме. За љубав не постоје банке ни кредити. Похлепни зеленаши и богати лихвари.
То је нешто само моје, само њено, само наше. Од сада па заувек...И знам, сваким атомом свога тела, када је погледам за 50 година,ако их дочекам, осећаћу се исто као и пре тринаест, као и овог тренутка....као што планирам заувек....Волећу је!
Сад схватам потпуно фламингосе, пеликане, пимгвине и остале птице и животиње које бирају партнера за читав живот.
Ето. Скоро сам сигуран да они нису могли да прочитају Шантића, Дучића,Јејтса или Пушкина....

Ум царује, док снага не...

Колико пута смо само изговорили ону чувену реченицу: Стојим иза својих речи. Вероватно смо у датој ситуацији хтели да нагласимо чврстину наше личности. Да смо чврсти и стабилни као стена...
Мислим да сви знамо колико-толико хемију, физику, основе геологије....знамо колико је чврстина камена у ствари релативна ствар....Тако је и са нашим ставовима, убеђењима, стварима за које се залажемо.
Посматрајмо све то као један повелики камен. У ствари поређење је баш на месту: тај камен који представља то што јесмо и са чим се поистовећујемо: стоји чврсто-обгрљен са свих страна моћним струјама реке живота. У почетку, његова глатлка површина изгеда неосетна на ковитлање моћне матице....Међутим временом, то почиње да се мења....каменчина попушта и вода почиње да га нагриза....полако се круни и претвара у гомилу сићушних облутака....прелепо обликованих од стране исте оне воде-својеврстан знак сећања на стену која је ту некад постојала.....

Да, ми смо баш такви. Наравно да ћемо увек веровати у нешто. Вероватно читав свој живот. Међутим склони смо томе да наша веровања "мало прилагодимо ситуацији": слично камену, наше стенчуге од убеђења, тешко уклопиве и несхватљиве-можемо рецимо маскирати у гомилу црвене опеке. Лаке за уклапање и обликовање. А можемо да будемо и мало упорнији: уместо стене којом тврдоглаво стојимо на путу бујици живота, можемо све то да сублимирамо у гомилу облутака....све је то ту,квантитативно-негде у гомили шарених камичака прелепог облика....само је отпор много мањи и лакше се дише...Живот просто клизи поред нас.....
Ипак, за оне који су и даље истрајни постоји и најгора опција: наша стена упорница, може лако да се претвори и у парче цементног блока око наших глежњева....Суморан и сив, никакав, ни налик ономе што је био има само један задатак(који је изгледа давно започео):да нас успешно одвуче на дно.
Додуше, много је глупо и превелика цена за плаћање да зарад неких идеала жртвујемо све остало...Идемо, распродаја је тек почела. Мислим да је динар за два идеала права мера...навали народе...ништа дуго немаш, који ће ти и ово

Маторим полако :)

Како сам дошао до овог, морамо признати, фантастичног открића. Па лепо.(какав ФЛЕШ!) Овога пута ћу чак да будем прилично попустљив према себи.

31. година. Наравно не још. Имам још мало времена да се башкарим у, фактички, трећој деценији мог живота. Тамо негде после лета...почиње четврта. Не, не хвата ме паника. И не. Мислим да сам сувише млад за кризу средњих година. Уосталом, и нисам нешто био погодан за развијање тих култура помодарства(за ту дотичну кризу баш сматрам да је то): нећу вам пружити то задовољство да пустим косу, или почнем да носим коњски реп, или купим неки бесан мотоцикл од 55000 кубика-или све заједно...неее

Пссст....ово ћу да кажем само овде, и само једном(мислим да сам успешно почео да путујем кроз време!). Проблем је што то ја свесно не контролишем, и што изгледа могу само у прошлост... Нпр ономад самм слушао песму Дивљи бадем, од Ђорђета Балашевића(који ми неверовтно прија у последње време)...одједом сам се обрео у једном кафићу, из звучнка је трештала позната музика, а ваздух је испуњавала смеша дима ко зна каквих цигарета...магла права...добра стара времена кад су сви локали имали место за пушача и за непушача-нарвно једно поред дугог:)..Елем, није ме то спречило да запазим лице, које ми је омиљено последњих, ево већ, 16 година... :)
Или, кад сам слушао...ма није ни битно шта...а обрео сам се у 30.08.1995. дану који ће ме променити и обликовати као човека потпуно...који ће ме дефинисати веома успешно...или одмах затим брзо премотавање на неку велику салу, спавање на струњачама, боцкање иглама и одговарање на брдо суманутих питања...можда мало превише за дечака из пасивних крајева....
Сад већ лежим на земљи, лишће пријатно шушка испод леђа...покушали смо неке постеље да импровизујемо...кроз крошње дрвећа назире се звездано небо, међутим има и неких нових звезда, много ближих, које се изгледа јуре, или, нападају? Ту су наравно и људи којих данас нема, али ми њихово присуство прија невероватно.
Кад се овао нешто деси, свет око мене постане замрљан, далек, једноставно се удаљим од свжтаврности...најежим се сав, а низ леђа почне да ми гамиже чудан осећај, али пријатан, топо...осећам да сам поново негде где припадам...где ми је место....

Срећна Нова...Поново...?!?

ИИИИ идемооооо....ево од пре пола сата све је боље...одбацили смо стару годину као змија излизану и тесну кожу.Апосолутно нам не треба. Сувише је тесна да се у њу сместе сва наша надања и жеље.Дајмо Новој шансу.Сви проблеми су остали за нама. Светло на крају утнела је тако близу...

Лепо је надати се. Мислити позитивно. Могу просто да осети "hype", неко неодређено наелектрисање у ваздуху....Хиљаде и хиљаде жеља поново су постале предмет сваке човеколике идивидуе на овој нашој, већ скоро претрпаној планети.
И заиста, следећих неколико часова,првих у овој следећој,2011,магија стварно постоји.Осмеси су поново на лицима и све је красно, бајно и сјајно...наравно и ружичасти слонови изгледају јако симпатично....
Али за 10 или 12 часова, кад последњи трагови алкохола исчезну из уморног мозга...ситуација постаје много реалнија...Са преосталим сивим ћелијама(које нисмо убили магијом Новогодишње ноћи-а својски смо се трудили), почећемо да процесуирамо свет око себе, и ситуацију у којој смо.Реално наравно.Схватићемо да ружичасти слонови нису уопште ружичасти: више су сиви, са врећестом гузицом и длакавим ушима.И миришу јако чудно?
Нема везе, ионако ће нам првих пар сати једина брига бити да се саставимо са душом која се заглавила негде на пола пута између горњег свингтера на желуцу и гркљана.

Да. Срећна нам Нова Година. Ако ништа друго, пише се другачије.