Самосажаљење насушно

Када би стварно неким случајем могао да се вратим уназад кроз време, да ли бих знао тачно да одредим тренутак, тачно да одредим грешку коју бих могао да исправим? Мислим да би то било узалудно. Јер, читав наш живот се састоји од правилних и погршних одлука. У ствари, у мом константном грим окружењу, смем се усудити да кажем да се читав мој живот састоји од грешака и покушавања да се те исте исправе. Наравно, то неизоставно води у друге грешке....Тако имамо читав зачарани круг, који се може понекад назвати и животним циклусом.
Ето, испала је нека филозофија на крају. Међутим, може ли ово трабуњања ико да прогута? Да ли уопште и сам верујем у своје речи.
Самопуоздање ми је тренутно прениско. Није на нули, у минусу је. Веровао сам у себе, тако ми се барем чинило, очигледно сам овај пут одиграо погрешан штих.
Много о вредности онога што пишем говори и велики број људи који чита блог. Не да недостају позитивни коментари и критике, него недостају икакви.
Не пада ми на памет да се рекламирам. Довољно сам био глуп до сад да то не радим, зашто бих се у вези тога сада баш опаметио.
Ако смем да приметим, да за мене постоји неки већи план, да стварно нешто вредим, све би ово било далеко лакше.
Овако је прилично јасно. Ја сам тотални аутсајдер. У сопственом животу.

Бол

Ахх ево га опет....резак осећај у грудима, који прати неминовно купање у хладном зноју! Интензивна и ненадана ђавоља работа! У први мах, помисли човек да је у питању нека болштина, вирус или слично.
Али нееее, истина је нешто другачија....Некада давно, то је било нормално....такве ствари су се звали осећања.Сећате се? Међутим, наша еволуција је увек пратила у стопу наш развитак, и наравно коцкице су се поклопиле: имуни систем је научио да препознаје уљеза!
А и било је време? Која је корист од осећања, уопште? Воде ка погрешним олукама, због њих не ретко испадаш кретен....често и лажеш...неутешно плачеш...
Сада је остала само непогрешива логика. Са њом нема грешке.
Љуски род је увек тежио да иде линијом мањег отпора...да тражи неке пречице, да сече кривине....Можда смо баш због тога овакви какви смо. Једина врста безкичмењака са кичмом. Ако је ова синтагма уопште одржива.

Зашто шта год пођем да напишем,личи ми на нешто,нечије? Да ли је то проклетство људи као ја: много сам тога прочитао, па сам једноставно изгубио негде у међувремену свој идентитет.Сублимирао сам га са неким Кафкиним или Пушкиновим или Ћосићевим ликом...
Да ли је блаженство не знања у ствари оно што ми треба? Веома могуће.
Можда сам и сам крив. Желео сам да сам широк, у све три димензије.Да могу да разговарам са било ким о било чему, и да ме не буде срамота. Донекле сам то и постигао.Али, да ли је то оно што сам желео?
Нико ми знање не може узети.Међутим, свест за свет око мене је и превелика.Боле ме разне ствари...да сам само мало...обичнији било би лакше.
Некада сам се поносио тиме што сам различит.Сад сматрам да је то далеко од благослова.
Јер ма колико био, специфичан, лако се утопим у јакој струји обичности која ме окружује.Ма колико био добар пливач, увек се нађе нешто што ме повуче на дно.