Нешто бих и рек'о али шта да кажем?
А у ствари коме, кад не слуша нико,
Мада,када ћутим, ја тад себе да лажем,
Проклети животе, пропала прилико!

И да ли сам искру потрошио стварно
Ту Божанску светлост која нам је дата,
Или ми је само побегла случајно?
Ништа није чудно кад човек не схвата.

А такви су многи, времена су луда,
Човек се изгуби у трептају ока!
Не помажу више ни највећа чуда,
Кад се понашмо к'о у тору стока.

Да ли има наде за Содому нашу?
За Гоморе ове што нас окружују?
Или да чекамо задњу трубу страшну,
И анђеле што ће да нас испитују?

Oгледалце, огледалце

Постоји она чувена: "Јеси ли се јутрос погледао у огледало?"-јесам наравно, гледам се сваки дан.
Али, да ли видим одраз тамо, то је право питање? У ствари, да ли желим да видим? И шта желим? Тај бледи одраз на сребрном филму иза стакла-ко је то уопште? Да ли га препознајем? Да ли сам то ја? Да ли је то еволуција или деградација?
У овом изопаченом свету који нас окружује, све је накарадно: добро је лоше, лоше је добро. Цене се врлине, подцењују мане.
Чиста душа и здрав разум једино побеђују. Али, да ли је ико више у стању "Да баци камен"? Којим нормама и моралним вредностима се ми уопште наводимо?
Да ли је све у ствари погрешно? Знам, знам, опет сам горак, депресиван и досадан. Али, зар и није све тако?
Да ли "ово" што нас окружује може да се назове стварношћу? Сме ли да се назове реалношћу? Све имам утисак да ће сваког тренутка да ми почупају којекакве цевке, из којекаквих отвора на организму и да ћу коначно да се пробудим. И сагледам стваран свет.
Али не вреди. Агонија непрекидног кошмара се продужава из дана у дан.
Ко зна? Можда то и јесте моја казна. Ја сигурно не могу да бацим камен. Више га сам заслужујем. Тако да, можда...није уопште нелогично.
Да сваки дан се погледам у огледало. Када коначно буде пукло, предпостављам да ће ми бити јасно?

?

Шта сам ја? Ко сам ја? Да ли постоји нешто, за ових протеклих 30 година мога постојања, што би се могло поистоветити самном?
Наравно да не постоји. Само гомила сивила, обичности и једнакости. Али зашто? Да ли зато што је нормално бити обичан? Што се прижељкује да не будеш атипичан?
Вероватно. Јер, ако истину говоримо, сви велики људи који су нешто урадили на овом свету, који су оставили некакав траг су били све, али најмање нормални.
Никад нећу заборавити реченицу коју сам једном давно чуо: "Свима вама су на рођењу дате подједнаке шансе. Ви сами треба ту могућност да искоритите паметно и корисно."
Да ли је касно? Да ли може нешто да се уради? Некако да се допринесе....нечему? Вероватно јесте. А зашто? Јер сам празан. Јер ме не покреће ништа.
Проблем је сигурно до мене. Небитно да ли сам рођени лузер, или сам се таквим направио, или сам се тако прилагодио спољним утицајима. То није оправдање. Протраћио сам(и траћим даље) потенцијал који ми је дарован.
Не видим неки реалан излаз из свега. У ствари видим,али не знам да ли је правилан.

Хм

Највећи проблем људског друштва је: размишљање! Не,стварно. Понекад себе због непрекидног рамишљања стварно изнервирам.
Обично, то бива овако: када после једно два-три сата природа учини своје и млечна киселина почне да добује о мишићна једра. Е тада мозак започиње своју политику! Типа: шта ми је ово требало и слично.
Ало, Закмо Гив ми д брејк! Гледам друге типове око себе.По њиховом благо телећем изразу на лицу њима иде одлично. Мозак на ОФФ и удри Мишко? Да ли сентенца: Превише сам глуп да искључим мозак може уопште да се напише?

Инспирација

Хм.Како је пре неких 10 до 15 година све било лако и просто. Речи су у перо навирале саме. Одушевљавало ме свако свитање,сваки залазак сунца,свака обична ствар на овом свету.
Међутим,када сам размишљао на тему писања,увек сам себи говорио: ма немам ја довољно искуства за тако нешто.Морам сачекати још мало. Да сазрим.
И где смо сад? Иронија судбине је увек таква: сада као старији,ја НЕМАМ о чему да пишем. Постоји искуство.Постоје иста она свитања и сумраци.Али је вокалибурар пресушио.
У ствари,чини ми се да више нема јасне везе између мозга и руке.Нешто се ту покарабасило.
А можда тако и треба.Заштитни механизам.Не за мене.Него за остале. Шта да сам у међувремену изродио неки свој "Mein Kampf"?
Додуше,можда се ја сувише сам плашим себе(вероватно зато што знам шта ми је у глави).А можда у свакоме од нас чучи неко чудовиште. Које једва чека да буде ослобођено.
Хм. Боље да одпазуирам још неко време. А шта ако се веза мозак-рука поново успостави?

А можда, можда је истина мало другачија? Пре двадесетак година сам свет видео у свим бојама спектра.Нијансе су биле јасно изражене.Сад...сад сам најобичнији далтониста. Све је углавном црно-бело.Провуче се ту и тамо по која нијанса сиве.
Ха ха.Не могу да верујем да сам коначно у ситуацији да правим неке ретроспективе са дватесетогодишње дистанце.