1984, Велики Брат, и остало

Ево још један терористички напад се десио. "Они" су напали "Оне", који су наравно обећали одмазду...
Човече, како све почиње да бива логично, све да поприма неки смислен облик очајног сценарија за неки јефтин sci-fi филм...
Већина људи то не увиђа. Не, ја нисам нити видовит,а богме ни паметан...Рецимо да сам био довољно писмен да прочитам,вероватно, првише књига. А и да погледам превише филмова.
Очекујем већ колико сутра прекосутра наставак озбиљне борбе против тероризма world-wide. Што се мене тиче, то је исто као кад би AIDS лечили излагањем тест субџекта вирсу A1Х1....+ још мора да буде и коми...као кад запаљену нафтну бушотину гасе штапинима експлозива...
Јер забрињавајуће много људи ће да жртвује мали степен своје слободе и приватности, ради боље заштите....право је питање: "А од кога?". И колико је то мало? Тј колико нам је слободе уопште остало у овом "слободном" свету...Шпијунски сателити, АВАКСИ, ешалон систем глобалног прислушкивања...facebook,myspace,twitter....?
Ко је у ствари тај невидљиви непријатељ? Има ли то икакве везе и са једном религијом? Или, једноставно, критична маса људи на овој нашој (некада) Плавој планети је достигнута и то сад мора да се мало изрегулише...
Што више размишљам, све луђе идеје ми падају на памет...али што је најгоре и најсмешније, већина СФ филмова и књига је била у праву, на нашу велику жалост...
Ко зна? Ево можда писац ове наше приче баш размишља како да је заврши. Вероватно ће то бити спектакуларно и уз много буке.

Лупетам, дакле постојим

Стакласт поглед и осећај празнине у глави. На лицу вероватно најглупљи израз који могу да заммислим....
Уопште није битно. Тренутно се баш тако осећам. Некако...празно.
Неко ће рећи да се понављам, али зар живот није баш такав? Зар мало мало, па немамао онај deja vu ефекат. Проклети, познати deja vu.
Repetitio...repetitio....додуше лигично је. Та магична спирала, постајања-нестајања, кружења енергије..о томе се ваљда и ради... И, онда због чега се уопште трудити? У чему је сврха?
Знам, знам, сад обично иду приче о моралу, шта је битно у животу, чему треба да се тежи...да ли је стварно све то битно? Представљамо ли ми икакав баланс негде, да ли наше постојање има икаког смисла?
Или смо једноставно на нивоу статистичке грешке у свемиру?Која се дешава али се никада не понавља?
Некада стварно логично изгледа тврдња да човечанство чека неминовно истребљење и уништење.Гледајући око себе, у разочаравајуће малом кругу,могу да запазим хиљаду малих разлог за то.А ја сам прилично не критичан човек.
То уопште нема везе са вером.Са Богом(или како га ко зове)...то има везе са нама самима. Једноставно такви смо.
Да ли се некоме случајно поткрала грешка приликом нашег пројектовања, то не знам.Али да смо далеко од савршеног то сигурно јесмо.
Мизантропија и агарофобија понекад изгледају као савршен лек.Као идеалан епитет уз сваку ситуацију. Међутим, сумњам да избегавање невоље може да спречи да те иста сама нађе...
Еееех...неки дани стварно могу да буду бескрајни

What's makes me tick!

Волео бих да напишем нешто о љубави. Али имам малу трему. Јер, шта ја, убоги школовани сељачић из пасивне Мачве,могу да напишем о тако узвишеном осећању?
Мислим, могу да напишем свашта, али да ли ће то бити ново, да ли ће бити непоновљиво и свеже? Достојно да и у оваквом електронском облику стане на милион светлосних година од једног Пушкина, Јејтса, Шантића или Дучића?(као врло корзервативан тип-по неким питањима-никад мени никакав екран може заменити стару добру књигу и богатсво које она чува у себи)
Морам ли на сваку реч да ставим наводнике? Јер, за мене, са љубављу нема играња!
Чудно је то. Једино осећање које захтева од тебе да се одрекнеш дела себе, а да би постао комплетна личност....Управо тако...мораш да се предаш читавом душом и телом, па шта ти предмет твог интересовања врати, од тога настављаш даље.За кусур и не питаш....
Ма каква хемија, хормони и бакрачи...не дозвољавам да једину ствар која човека може да окарактерише разумним бићем неко покуша да докаже гомилом Петријевх посуда, прљавом таблом, половином креде и сувим сунђером...ако постоји та нека универзална енергија која прожима све и свја....е љубав мора да је њена искра која тиња у сваком од нас. Чиста и неискварена.
И немојте да се заваравате да она може иакда да згасне. Неко је рекао да је у љубави и рату све дозвољено. Могуће. Немојте никад дозволити да вас једна мала изгубљена битка одвоји од нечег што ће вас подигнути на један виши ниво.
А свако ко ово чита ће ме разумети. Има ту неке хемије. Али не оне из пре две три реченице...А богме и физике. Ваздух има другачији укус, свуда осећате ваше боље половине мирис,познат само вама...сваки бљесак сунца вас подсети на сјај очију, сваки дашак ветра на додир косе на лицу....и при том сте екстремно осетљиви на ситније животиње-куце, маце и зеке :)...
Ах да, а лаки сте као перце....нарочито када сте близу....не постоји јачи магнет....
А време је чудна константа у овом случају. Јер како год у другом случају деловало разорно, у овом има сасвим другачији ефекат. Сваки дан је другачији и нов. Сваког дана увиђате један нови разлог за волети и зашто сте пожелели да читав живот будете комплетни баш са том половином. Једна душа , а два тела...
Како сте старији и дуже заједно схватате битне ствари. На пример да је лако бити заједно кад је све фино и ружичасто...али вама је стало да будете заједно и када уопште није лако....то у ствари показује да је срце одавно на правом путу. И да није преварило, већ добрано упихтијану сиву масу.
И онда знате право значење речи: боље са тобом један тренутак-него сам читаву вечност!
И тако...Мало Дучића, мало Шантића, мало Јејтса,Мало Sainta-Exuperyja и ја рекох шта сам хтео
Нема везе. Битно је да се ми волимо. То не може нико да порекне, нико да оспори. Нико да одузме. За љубав не постоје банке ни кредити. Похлепни зеленаши и богати лихвари.
То је нешто само моје, само њено, само наше. Од сада па заувек...И знам, сваким атомом свога тела, када је погледам за 50 година,ако их дочекам, осећаћу се исто као и пре тринаест, као и овог тренутка....као што планирам заувек....Волећу је!
Сад схватам потпуно фламингосе, пеликане, пимгвине и остале птице и животиње које бирају партнера за читав живот.
Ето. Скоро сам сигуран да они нису могли да прочитају Шантића, Дучића,Јејтса или Пушкина....

Ум царује, док снага не...

Колико пута смо само изговорили ону чувену реченицу: Стојим иза својих речи. Вероватно смо у датој ситуацији хтели да нагласимо чврстину наше личности. Да смо чврсти и стабилни као стена...
Мислим да сви знамо колико-толико хемију, физику, основе геологије....знамо колико је чврстина камена у ствари релативна ствар....Тако је и са нашим ставовима, убеђењима, стварима за које се залажемо.
Посматрајмо све то као један повелики камен. У ствари поређење је баш на месту: тај камен који представља то што јесмо и са чим се поистовећујемо: стоји чврсто-обгрљен са свих страна моћним струјама реке живота. У почетку, његова глатлка површина изгеда неосетна на ковитлање моћне матице....Међутим временом, то почиње да се мења....каменчина попушта и вода почиње да га нагриза....полако се круни и претвара у гомилу сићушних облутака....прелепо обликованих од стране исте оне воде-својеврстан знак сећања на стену која је ту некад постојала.....

Да, ми смо баш такви. Наравно да ћемо увек веровати у нешто. Вероватно читав свој живот. Међутим склони смо томе да наша веровања "мало прилагодимо ситуацији": слично камену, наше стенчуге од убеђења, тешко уклопиве и несхватљиве-можемо рецимо маскирати у гомилу црвене опеке. Лаке за уклапање и обликовање. А можемо да будемо и мало упорнији: уместо стене којом тврдоглаво стојимо на путу бујици живота, можемо све то да сублимирамо у гомилу облутака....све је то ту,квантитативно-негде у гомили шарених камичака прелепог облика....само је отпор много мањи и лакше се дише...Живот просто клизи поред нас.....
Ипак, за оне који су и даље истрајни постоји и најгора опција: наша стена упорница, може лако да се претвори и у парче цементног блока око наших глежњева....Суморан и сив, никакав, ни налик ономе што је био има само један задатак(који је изгледа давно започео):да нас успешно одвуче на дно.
Додуше, много је глупо и превелика цена за плаћање да зарад неких идеала жртвујемо све остало...Идемо, распродаја је тек почела. Мислим да је динар за два идеала права мера...навали народе...ништа дуго немаш, који ће ти и ово

Маторим полако :)

Како сам дошао до овог, морамо признати, фантастичног открића. Па лепо.(какав ФЛЕШ!) Овога пута ћу чак да будем прилично попустљив према себи.

31. година. Наравно не још. Имам још мало времена да се башкарим у, фактички, трећој деценији мог живота. Тамо негде после лета...почиње четврта. Не, не хвата ме паника. И не. Мислим да сам сувише млад за кризу средњих година. Уосталом, и нисам нешто био погодан за развијање тих култура помодарства(за ту дотичну кризу баш сматрам да је то): нећу вам пружити то задовољство да пустим косу, или почнем да носим коњски реп, или купим неки бесан мотоцикл од 55000 кубика-или све заједно...неее

Пссст....ово ћу да кажем само овде, и само једном(мислим да сам успешно почео да путујем кроз време!). Проблем је што то ја свесно не контролишем, и што изгледа могу само у прошлост... Нпр ономад самм слушао песму Дивљи бадем, од Ђорђета Балашевића(који ми неверовтно прија у последње време)...одједом сам се обрео у једном кафићу, из звучнка је трештала позната музика, а ваздух је испуњавала смеша дима ко зна каквих цигарета...магла права...добра стара времена кад су сви локали имали место за пушача и за непушача-нарвно једно поред дугог:)..Елем, није ме то спречило да запазим лице, које ми је омиљено последњих, ево већ, 16 година... :)
Или, кад сам слушао...ма није ни битно шта...а обрео сам се у 30.08.1995. дану који ће ме променити и обликовати као човека потпуно...који ће ме дефинисати веома успешно...или одмах затим брзо премотавање на неку велику салу, спавање на струњачама, боцкање иглама и одговарање на брдо суманутих питања...можда мало превише за дечака из пасивних крајева....
Сад већ лежим на земљи, лишће пријатно шушка испод леђа...покушали смо неке постеље да импровизујемо...кроз крошње дрвећа назире се звездано небо, међутим има и неких нових звезда, много ближих, које се изгледа јуре, или, нападају? Ту су наравно и људи којих данас нема, али ми њихово присуство прија невероватно.
Кад се овао нешто деси, свет око мене постане замрљан, далек, једноставно се удаљим од свжтаврности...најежим се сав, а низ леђа почне да ми гамиже чудан осећај, али пријатан, топо...осећам да сам поново негде где припадам...где ми је место....

Срећна Нова...Поново...?!?

ИИИИ идемооооо....ево од пре пола сата све је боље...одбацили смо стару годину као змија излизану и тесну кожу.Апосолутно нам не треба. Сувише је тесна да се у њу сместе сва наша надања и жеље.Дајмо Новој шансу.Сви проблеми су остали за нама. Светло на крају утнела је тако близу...

Лепо је надати се. Мислити позитивно. Могу просто да осети "hype", неко неодређено наелектрисање у ваздуху....Хиљаде и хиљаде жеља поново су постале предмет сваке човеколике идивидуе на овој нашој, већ скоро претрпаној планети.
И заиста, следећих неколико часова,првих у овој следећој,2011,магија стварно постоји.Осмеси су поново на лицима и све је красно, бајно и сјајно...наравно и ружичасти слонови изгледају јако симпатично....
Али за 10 или 12 часова, кад последњи трагови алкохола исчезну из уморног мозга...ситуација постаје много реалнија...Са преосталим сивим ћелијама(које нисмо убили магијом Новогодишње ноћи-а својски смо се трудили), почећемо да процесуирамо свет око себе, и ситуацију у којој смо.Реално наравно.Схватићемо да ружичасти слонови нису уопште ружичасти: више су сиви, са врећестом гузицом и длакавим ушима.И миришу јако чудно?
Нема везе, ионако ће нам првих пар сати једина брига бити да се саставимо са душом која се заглавила негде на пола пута између горњег свингтера на желуцу и гркљана.

Да. Срећна нам Нова Година. Ако ништа друго, пише се другачије.