Зашто шта год пођем да напишем,личи ми на нешто,нечије? Да ли је то проклетство људи као ја: много сам тога прочитао, па сам једноставно изгубио негде у међувремену свој идентитет.Сублимирао сам га са неким Кафкиним или Пушкиновим или Ћосићевим ликом...
Да ли је блаженство не знања у ствари оно што ми треба? Веома могуће.
Можда сам и сам крив. Желео сам да сам широк, у све три димензије.Да могу да разговарам са било ким о било чему, и да ме не буде срамота. Донекле сам то и постигао.Али, да ли је то оно што сам желео?
Нико ми знање не може узети.Међутим, свест за свет око мене је и превелика.Боле ме разне ствари...да сам само мало...обичнији било би лакше.
Некада сам се поносио тиме што сам различит.Сад сматрам да је то далеко од благослова.
Јер ма колико био, специфичан, лако се утопим у јакој струји обичности која ме окружује.Ма колико био добар пливач, увек се нађе нешто што ме повуче на дно.