Постоји она чувена: "Јеси ли се јутрос погледао у огледало?"-јесам наравно, гледам се сваки дан.
Али, да ли видим одраз тамо, то је право питање? У ствари, да ли желим да видим? И шта желим? Тај бледи одраз на сребрном филму иза стакла-ко је то уопште? Да ли га препознајем? Да ли сам то ја? Да ли је то еволуција или деградација?
У овом изопаченом свету који нас окружује, све је накарадно: добро је лоше, лоше је добро. Цене се врлине, подцењују мане.
Чиста душа и здрав разум једино побеђују. Али, да ли је ико више у стању "Да баци камен"? Којим нормама и моралним вредностима се ми уопште наводимо?
Да ли је све у ствари погрешно? Знам, знам, опет сам горак, депресиван и досадан. Али, зар и није све тако?
Да ли "ово" што нас окружује може да се назове стварношћу? Сме ли да се назове реалношћу? Све имам утисак да ће сваког тренутка да ми почупају којекакве цевке, из којекаквих отвора на организму и да ћу коначно да се пробудим. И сагледам стваран свет.
Али не вреди. Агонија непрекидног кошмара се продужава из дана у дан.
Ко зна? Можда то и јесте моја казна. Ја сигурно не могу да бацим камен. Више га сам заслужујем. Тако да, можда...није уопште нелогично.
Да сваки дан се погледам у огледало. Када коначно буде пукло, предпостављам да ће ми бити јасно?
Нема коментара:
Постави коментар