Нешто бих и рек'о али шта да кажем?
А у ствари коме, кад не слуша нико,
Мада,када ћутим, ја тад себе да лажем,
Проклети животе, пропала прилико!

И да ли сам искру потрошио стварно
Ту Божанску светлост која нам је дата,
Или ми је само побегла случајно?
Ништа није чудно кад човек не схвата.

А такви су многи, времена су луда,
Човек се изгуби у трептају ока!
Не помажу више ни највећа чуда,
Кад се понашмо к'о у тору стока.

Да ли има наде за Содому нашу?
За Гоморе ове што нас окружују?
Или да чекамо задњу трубу страшну,
И анђеле што ће да нас испитују?