Хм.Како је пре неких 10 до 15 година све било лако и просто. Речи су у перо навирале саме. Одушевљавало ме свако свитање,сваки залазак сунца,свака обична ствар на овом свету.
Међутим,када сам размишљао на тему писања,увек сам себи говорио: ма немам ја довољно искуства за тако нешто.Морам сачекати још мало. Да сазрим.
И где смо сад? Иронија судбине је увек таква: сада као старији,ја НЕМАМ о чему да пишем. Постоји искуство.Постоје иста она свитања и сумраци.Али је вокалибурар пресушио.
У ствари,чини ми се да више нема јасне везе између мозга и руке.Нешто се ту покарабасило.
А можда тако и треба.Заштитни механизам.Не за мене.Него за остале. Шта да сам у међувремену изродио неки свој "Mein Kampf"?
Додуше,можда се ја сувише сам плашим себе(вероватно зато што знам шта ми је у глави).А можда у свакоме од нас чучи неко чудовиште. Које једва чека да буде ослобођено.
Хм. Боље да одпазуирам још неко време. А шта ако се веза мозак-рука поново успостави?
А можда, можда је истина мало другачија? Пре двадесетак година сам свет видео у свим бојама спектра.Нијансе су биле јасно изражене.Сад...сад сам најобичнији далтониста. Све је углавном црно-бело.Провуче се ту и тамо по која нијанса сиве.
Ха ха.Не могу да верујем да сам коначно у ситуацији да правим неке ретроспективе са дватесетогодишње дистанце.
Нема коментара:
Постави коментар