Лупетам, дакле постојим

Стакласт поглед и осећај празнине у глави. На лицу вероватно најглупљи израз који могу да заммислим....
Уопште није битно. Тренутно се баш тако осећам. Некако...празно.
Неко ће рећи да се понављам, али зар живот није баш такав? Зар мало мало, па немамао онај deja vu ефекат. Проклети, познати deja vu.
Repetitio...repetitio....додуше лигично је. Та магична спирала, постајања-нестајања, кружења енергије..о томе се ваљда и ради... И, онда због чега се уопште трудити? У чему је сврха?
Знам, знам, сад обично иду приче о моралу, шта је битно у животу, чему треба да се тежи...да ли је стварно све то битно? Представљамо ли ми икакав баланс негде, да ли наше постојање има икаког смисла?
Или смо једноставно на нивоу статистичке грешке у свемиру?Која се дешава али се никада не понавља?
Некада стварно логично изгледа тврдња да човечанство чека неминовно истребљење и уништење.Гледајући око себе, у разочаравајуће малом кругу,могу да запазим хиљаду малих разлог за то.А ја сам прилично не критичан човек.
То уопште нема везе са вером.Са Богом(или како га ко зове)...то има везе са нама самима. Једноставно такви смо.
Да ли се некоме случајно поткрала грешка приликом нашег пројектовања, то не знам.Али да смо далеко од савршеног то сигурно јесмо.
Мизантропија и агарофобија понекад изгледају као савршен лек.Као идеалан епитет уз сваку ситуацију. Међутим, сумњам да избегавање невоље може да спречи да те иста сама нађе...
Еееех...неки дани стварно могу да буду бескрајни