Црно....то ми постаје омиљена боја...и празно....најрадије осећање....Душа ми је постало као комад угља....осећања су ми тек облачићи прашине...знате оно....кад ме нешто “погоди”
Да ли је ово деградација или напредак?Овако вероватно треба, зар не?Збуњен сам потпуно.Не могу да кажем да не волим или још горе да мрзим....не смем ни да помислим неког...боље да кажем нешто....
Бити човек, је нешто, што се подразумева,зар не? Са свим оним епитетима:љуби, воли, поштуј, цени...Никад нисам ни мислио да би могло или требало другачије,али...превише ножева у леђа, хладних тушева, крокодилских суза...нормално је постало ишчупати срце и пустити га да отплови кроз ВЦ шољу у канализацију наше свакодневице...Просто научиш да будеш много мање човек него што треба....а после је као чудно что смо сви у неким својим љуштурама.Превише пута сам своју наивну екстровертност платио прескупо...покушавајући, кад се све заврши, да своју распарчану душу саставим у неки смислен облик...и нормално је...да полако од дијаманта мора да пређе у угаљ...суштинки је ту, али то више није ни близу оног што је била...пуна ожиљака и бразготина од упечатљивих животних искустава!
Да, али живот би био сувише досадан и монотон? А јел? Сигурно? Ја бих мало досаде и монотоности, ма ево на сат времена....не треба више..сат је довољно...јер бојим се за себе, у шта ћу се претворити...
Јер појављују се нека потпуно страна осећања за мене, неке звери се рађају...па нека су ситне као црв, али ипак једу ме изнутра...да ли она расту, или се ја смањујем, тешко је рећи
Sjajan post! Ne daj se ... sve dok možeš ovako da pišeš, nisi ugalj. A ono i kad pogledaš ... sav svet koji mi znamo (i jedini u kom možemo opstati) zapravo i jeste derivat ugljenika. U slavu toga, radujemo se novim oblicima koje ugljenik može uzeti!
ОдговориИзбриши