Не знам шта ми се дешава...срце бије као лудо, чини ми се побећиће из груди(зна и оно џукела где би!)...А опет, ваздуха немам, не могу да дишем! Низ леђа ми гамиже нека слатка језа, али није ми хладно...
Љубав је јако чудна ствар. Не бих сад ја ту нешто да тупим, много паметнији људи од мене су покушали већ много пута да пишу, сликају, вајају, компонују....воде ратове, на исту ту тему
Ето, ја бре 'оћу да цркнем :)...У оваквим тренуцима не треба покушавати немогуће: клин се клином избија, па тако обавезно себе лечим Ђолетом Балашевићем или, екстремно, Томом Здравковићем...забетонирам се тотално
Онда остаје само онај тупи поглед у очима, док погледом прогореваш једну тачку...тело јесте ту где јесте, али је ум далеко...у мом случају 2000км...после тога, када тренутак прође(а можда и сат,јер овде ми је сасвим свеједно), остане само горак укус у устима, као да сам узео неки бајат лек за буђење и ноге тешке попут олова-као да сам препешачио тих 2000, ево, управо сад
Не, то није лоше.То је добро.Иначе би живот био исувише безвредан, то је једино што је битно....
Нема коментара:
Постави коментар