Филозофија непреспаване ноћи

Никад нисам био човек од науке. У ствари, боље речено, од математике. Сви ти бројеви, знакови, увек су били помало мистични за мене. Додуше, има ту неке логике. Моје поимање света, у ствари поимање свега око нас је поприлично ван свих научних погледа. Знам да много паметнији људи од мене, кажу да за читав свемир постоји написана једначина. И да се све,може доказати преко ње.
Ако већ морам да бирам, ја сам дефинитивно ближи теорији хаоса, него било чему другом. Просто, страшно је осећање да се све око нас одвија према неком устаљеном редоследу. Јер, то је суштина сваког математичког израза. Све је дефинисано са најобичнијим знаком – или +...?

Кад човек мало боље размисли, све науке којим човек покушава да објасни и боље разуме свет око себе, математички су уређене: постоје одређени постулати, одређена правила. Све се мора одвијати унутар њих. Ја не мислим тако. Та правила и ти постулати-то је нешто што смо ми сами измислили, да се не би плашили нечега што нам је нејасно. Ми смо увек све покушавали да објаснимо, све да стрпамо у тзв. оквире разумног. У ствари, ова реч је у већини случајева толико ограничавајућа, а не објашњавајућа.
Свет око себе смо дефинисали у четири димензије, трудимо се да све буде педантно и уређено. А у ствари, свака научна дефиниција представља аксиом за себе. Јер што се науке тиче, све је црно или бело, све је јасно, све је стерилно. Нема сивих зона. О бојама да не причамо уопште.

Знам ја, да ако одем у библиотеку, или просто укуцам појам у претраживачу нета-има да пронађем милион тумачења овога и онога, доста законитости. Не могу да спорим, све то су смслили највећи умови од како постоји људска врста.Тја, не падам ја на то. Више ми се допада она "рандом" торија. Ако се уопште може назвати тако. Јер, глупо је покушавати дефинисати нешто, што само по себи треба да се дешава случајно. Глупо је торетисати уопште на ту тему.
Да ли је човек када се роди, у ствари савршенство коме тежимо? Tabula Rasa. Потпуно празан. Савршено избалансирани хаос? Ако наставим у правцу у коме сам кренуо, усудићу се да кажем да јесте. Јер беба, када се роди, води се основним инстинктом:преживети. Мало после затим, тај савршено избалансирани хаос почиње да се мења, под утицајем спољашњег света. Јер, све нас окружује хаос. Који је далеко од баланса.

Да направимо малу дигресију, чисто да се разумемо. Како могу да у исту реченицу стрпам две потпуно различите ствари. Како хаос може да буде у избалансиран уопште? Наравно, то је тешко објаснити. Према ономе што сам написао, научно је прилично лако дати дефиницију: све је засновано на принципу супротности, на принципу полова. Који се међусобно привлаче. Међутим, између њих увек постоји нека сила која им то не дозвољава, која их спречава. Јер ако се јинг и јанг споје, хаос више није уређен.
Ја као непоправљиви романтик, овде морам да се осврнем на љубав. Цео наш свет, па и сама наша врста је заснована на принципу поларности. Међутим, у нашем случају полови се с времена на време спајају, и из неконтролисаног хаоса, настаје чисто савршенство. Особине два хаоса се потискују, супротстављају и сублимују, дајући савршен баланс.

Ово мора да је тако. Јер је љубав управо таква. Непредвидива. Без икаквог правила које се разумно може применити. Она се просто појави. А о љубаи, морамо да филозофирамо посебно :)