Ponekad delujem sam sebi bas tako.Prazno.I,ne radi se uopste o mislima i osecanjima.Toga uopste nikad ne nedostaje,kolicinski...
Brine me njihov kvalitet.Godinama postaju sve gori.Kao da se nekakav crv,zavukao negde,grize iznutra,guta sto je dobro,a lose samo ostaje.
Mislim da covek prvo prema sebi treba da je iskren.Ja to pokusavam.I priznajem: bleda sam senka onog ko sam bio.To je jedna strana medalje.Druga je mnogo teza.Naci odgovor na pitanja:sta,ko,gde i kako?
Nikad nisam hteo da se mirim sa stereotipima.Necu da me sortiraju,ja sam element van svakog sistema.I dalje mislim tako.
Ne kazem,rogovi su mi vec otupeli i uskorocu morati lobanjom kroz zid,ali nema veze.Kostana masa je tu na nivou zadatka!
Znaci,nikad se nisam dao.Ne dam se ni sad.Ali,onda,kako?Kako sam toliko propao?Prosto se ponekad uplasim,samog sebe.To drugi mozda ne primecuju.To me i ne cudi.Sebi sam uvek bio najgori sudija.
Jel to "nesto" u hrani?Vodi?Vazduhu?Ili je problem u nasem genetickom kodu-lose programiranje?
Ne znam. Da li se proces moze obrnuti?Sumnjam.Usporiti?Nadam se.Za sada cu da se drzim obrisa.Nejasnih ali postojanih. Bolje i bleda senka,nego cista tama
Нема коментара:
Постави коментар